Auswahl der wissenschaftlichen Literatur zum Thema „Upravlenii͡a i prava“

U radu autor analizira nastanak i razvoj instituta zlouporabe prava u teoriji prava i praksi Europskog suda za ljudska prava. Institut zlouporabe prava nastao je prihvaćanjem stava da su subjektivna prava dana s ciljem ostvarivanja socijalne funkcije prava. Zabrane zlouporabe prava propisana je u najznačajnijim dokumentima o ljudskim pravima. U potonjem području posebno je značajan članak 17. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda koji sadrži generalnu klauzulu o zabrani zlouporabe prava. U praksi Europskog suda za ljudska prava prisutna su četiri pristupa pri primjeni ovog članka: izravna primjena članka 17., neizravna primjena članka 17., propuštanje primjene članka 17. u predmetima u kojima je institut zlouporabe prava mogao biti, ali nije bio primijenjen, te neprimjenjivost članka 17. zbog toga što činjenične okolnosti nisu bile dovoljno ozbiljne u konkretnom slučaju. S obzirom da je u sudskoj praksi domet zlouporabe prava značajno proširen, u radu će se izložiti glavne kritike u pogledu ovakvog pristupa Suda. Nedostatak jasnih kriterija za primjenu članka 17. Konvencije ostavlja mogućnost arbitrarne procjene o primjeni instituta zlouporabe prava u konkretnim slučajevima zbog čega autor predlaže njihovo jasnije definiranje u cilju ostvarivanja pravne sigurnosti. Ključne riječi: zlouporabe prava, subjektivna prava, ljudska prava, Europski sud za ljudska prava, Europska konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda

U radu se prikazuje način na koji je pravo na pristup informacijama zaštićeno u međunarodnim ugovorima za zaštitu ljudskih prava - Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima te Američkom konvencijom za zaštitu ljudskih prava. Analizira se praksa Odbora za ljudska prava Ujedinjenih naroda te Međuameričkog suda za ljudska prava. Zatim se prikazuje razvoj pristupa Europskog suda za ljudska prava zaštiti prava na pristup informacijama prema članku 10. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Usporedba presuda Europskog suda s odlukama Odbora za ljudska prava te Međuameričkog suda dovodi do zaključka da postoje dodirne točke u načinu pružanja zaštite prava na pristup informacijama, ali i da je praksa Europskog suda u određenim pitanjima različita od Odbora za ljudska prava i Međuameričkog suda. Na kraju rada istražuje se praksa Ustavnog suda Republike Hrvatske u vezi s postupcima po Zakonu o pravu na pristup informacijama koji su prethodili ustavnosudskom postupku te se provodi analiza 49 odluka i rješenja Ustavnog suda donesenih u razdoblju od srpnja 2008. do srpnja 2014. Rad završava s određenim zaključcima o razlici uvjeta zaštite prava na pristup informacijama prema Ustavu Republike Hrvatske i Europskoj konvenciji te razini zaštite toga prava koja bi se trebala pružiti.

U članku autor govori o važnosti uloge vladavine prava kao ideal političkog morala te opisuje vrline i granice vladavine prava. Središnja je teza da je vladavina prava vrlo važna za moralni legitimitet političkog sustava, kao i za otvoreno društvo, u popperijnskom smislu. Međutim, njegove granice općenito su nalik na granice pozitivnog prava. Konačno, vrline vladavine prava ovise o moralnim vrlinama ljudi i o moralnim kvalitetama pozitivnog prava. U tom smislu, korisnost vladavine prava u konačnici ovisi o prirodnom moralnom pravu i o njegovu ostvarenju u ljudskim zbivanjima.

Proces širenja nekog domena ljudskih prava neophodno je praćeno određenim političkim zbivanjima. Proglašenje Manifesta ILGA-e od 7. decembra 1998. kao dela proslave Manifesta ILGA-e kojim se proglašavaju lezbejska i prava homoseksualaca kao ljudska prava, deo je takvih zbivanja. 1. "Čovečanstvo je bilo u stanju da ukine ropstvo i da uspostavi određena osnovna prava za žene u gotovo svim delovima sveta. Mi smo razvili demokratske institucije i građanska društva. Poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda je preduslov uspešnog društvenog i političkog života u svim društvima. Mi moramo priznati jednakost i poštovati raznolikost. Na 50-tu godišnjicu Univerzalne deklaracije ljudskih prava mi pozivamo na jačanje pažnje ljudi i društava na ljudska prava. Osnovni deo ljudskih prava u naše vreme je priznavanje prava pojedinca na razvitak svojih ličnih identiteta i seksualnosti, slobodne od prinude i diskriminacije. Mi osuđujemo diskriminaciju i opresiju koja nastavlja da postoji u mnogim državama, uključujući krivične sankcije i čak i smrtnu kaznu. Zahtevamo punu jednakost pred zakonom za homoseksualne muškarce, lezbejke i biseksuace kao i transseksualne osobe. Zahtevamo kraj ma kakvom krivičnom kažnjavanju. Zahtevamo zakone koji zabranjuju diskriminaciju. Zahtevamo puno i potpuno jednako priznanje odnosa. Nadamo se uključivanju jednakih prava bez obzira na seksualnu orijentaciju u nacionalno zakonodavstvo i međunarodne instrumente ljudskih prava. Mi zajedno možemo da učinimo život boljim jedne za druge i za buduće generacije. Prava lezbejki i homoseksualaca su ljudska prava."

U ovom radu problematika ljudskih prava izložena je u tri osnovna dela. Prvi deo zahvata u istorijsku dimenziju ovog pitanja. Dnigi deo obuhvata liberalno političku filozofiju ljudskih prava. Treći deo rada odnosi se na aktuelnu dimenziju ovog pitanja naročito dominantnu u drugoj polovini ovog veka.

Cilj je ovog rada utvrditi čimbenike koji utječu na zaštitu prava stranke u upravnom sporu. Upravni sudovi u Republici Hrvatskoj moraju u svom dje- lovanju istovremeno uključivati pravo koje razvija Sud u Strasbourgu, kvali- ficirano kao konvencijsko pravo, a i pravo zajednice koje razvija Sud u Lux- embourgu. U tu svrhu, autor razmatra utjecaj konvencijskog prava i prava Europske unije na zaštitu prava stranke u upravnom sporu.

Предмет истраживања докторске дисертације представља разматрање концептаправа на одговарајућу животну средину, како са универзалног и регионалних аспеката, тако и из угла решења појединих држава. Последице загађивања и угрожавања животне средине су покренуле питање односа државе према животној средини, као и право појединца да живи у здравом окружењу. Током последње четири деценије, заштита животне средине постала је предмет правне регулативе на државном, регионалном и међународном нивоу. Са друге стране, сфера заштите људских права константно је актуелна још од окончања Другог светског рата. Сагледавање односа између наведених правних области своју конкретизацију добија успостављањем посебног људског правa на одговарајућу животну средину.Након уводних разматрања, почетни корак истраживања представља проучавање и дефинисање фундаменталних постулата у области заштите људских права. Посебна пажња је посвећена појмовном одређењу људских права и сагледавању универзалних и регионалних механизама заштите људских права. Након тога, извршена је анализа основних појмова у сфери заштите животне средине. Представљени су различити приступи детерминисања термина животне средине и посебне врсте загађивања исте, као и развој правне регулативе у овој материји.У наставку рада, анализиран је однос човека и природе са антрополошког,културолошког и историјског становишта, при чему је посебна пажња посвећенаставовима екоцентричне и антропоцентричне теорије. Изучавања наведеног односа завршава се дефинисањем садржаја права на одговарајућу животну средину и сагледавањем судске заштите овог права. Резултати наведених разматрања презентовани су у оквиру хипотетичке дефиниције права на одговарајућу животну средину.Наредно поглавље је посвећено истраживању извора међународног јавног правакоји су значајни за дефинисање елемената права на одговарајућу животну средину. У контексту сагледавања права на одговарајућу животну средину на универзалном нивоу, извршeна је анализа међународних аката декларативног карактера у области заштите животне средине, као и извора међународног јавног права прописаних чланом 38 Статута Међународног суда правде. Предмет разматрања представљали су како уговори у области заштите људских права, тако и у сфери заштите животне средине, као и међународно обичајно право, општа правна начела, судска пракса и доктрина. Истражена су она људскаправа, заштићена међународним уговорима, која се граниче или преклапају са правом на одговарајућу животну средину, као што су право на живот, право на здравље, право на одговарајући животни стандард, право на приватност и заштиту дома и породице. Посебна пажња је посвећена правима зајемченим Архуском конвенцијом, дакле праву на информисање о животној средини, право на учествовање у одлучивању о животној средини и право на доступност правосуђа у стварима животне средине.Следеће поглавље представља анализу заштите права на одговарајућу животнусредину на регионалном плану. На регионалном европском нивоу, предметно право је разматрано у правним оквирима две међународне организације, Савета Европе и Европске уније. Постојање и заштита предметног права сагледани су и на америчком, афричком и азијском регионалном нивоу. Након тога, извршено је компаративно истраживање заштите права на одговарајућу животну средину на националном нивоу у земљама Европе, Америке, Азије и Африке. Посебна пажња је посвећена анализи заједничких елемената разматраних дефиниција предметног права, као и специфичностима овог права.Резултати спроведеног истраживања сумирани су у оквиру закључних разматрања. Приказан је одговор на питање постојања права на одговарајућу животну средину као основног људског права, као и теденције будућег развоја овог права.
Predmet istraživanja doktorske disertacije predstavlja razmatranje konceptaprava na odgovarajuću životnu sredinu, kako sa univerzalnog i regionalnih aspekata, tako i iz ugla rešenja pojedinih država. Posledice zagađivanja i ugrožavanja životne sredine su pokrenule pitanje odnosa države prema životnoj sredini, kao i pravo pojedinca da živi u zdravom okruženju. Tokom poslednje četiri decenije, zaštita životne sredine postala je predmet pravne regulative na državnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Sa druge strane, sfera zaštite ljudskih prava konstantno je aktuelna još od okončanja Drugog svetskog rata. Sagledavanje odnosa između navedenih pravnih oblasti svoju konkretizaciju dobija uspostavljanjem posebnog ljudskog prava na odgovarajuću životnu sredinu.Nakon uvodnih razmatranja, početni korak istraživanja predstavlja proučavanje i definisanje fundamentalnih postulata u oblasti zaštite ljudskih prava. Posebna pažnja je posvećena pojmovnom određenju ljudskih prava i sagledavanju univerzalnih i regionalnih mehanizama zaštite ljudskih prava. Nakon toga, izvršena je analiza osnovnih pojmova u sferi zaštite životne sredine. Predstavljeni su različiti pristupi determinisanja termina životne sredine i posebne vrste zagađivanja iste, kao i razvoj pravne regulative u ovoj materiji.U nastavku rada, analiziran je odnos čoveka i prirode sa antropološkog,kulturološkog i istorijskog stanovišta, pri čemu je posebna pažnja posvećenastavovima ekocentrične i antropocentrične teorije. Izučavanja navedenog odnosa završava se definisanjem sadržaja prava na odgovarajuću životnu sredinu i sagledavanjem sudske zaštite ovog prava. Rezultati navedenih razmatranja prezentovani su u okviru hipotetičke definicije prava na odgovarajuću životnu sredinu.Naredno poglavlje je posvećeno istraživanju izvora međunarodnog javnog pravakoji su značajni za definisanje elemenata prava na odgovarajuću životnu sredinu. U kontekstu sagledavanja prava na odgovarajuću životnu sredinu na univerzalnom nivou, izvršena je analiza međunarodnih akata deklarativnog karaktera u oblasti zaštite životne sredine, kao i izvora međunarodnog javnog prava propisanih članom 38 Statuta Međunarodnog suda pravde. Predmet razmatranja predstavljali su kako ugovori u oblasti zaštite ljudskih prava, tako i u sferi zaštite životne sredine, kao i međunarodno običajno pravo, opšta pravna načela, sudska praksa i doktrina. Istražena su ona ljudskaprava, zaštićena međunarodnim ugovorima, koja se graniče ili preklapaju sa pravom na odgovarajuću životnu sredinu, kao što su pravo na život, pravo na zdravlje, pravo na odgovarajući životni standard, pravo na privatnost i zaštitu doma i porodice. Posebna pažnja je posvećena pravima zajemčenim Arhuskom konvencijom, dakle pravu na informisanje o životnoj sredini, pravo na učestvovanje u odlučivanju o životnoj sredini i pravo na dostupnost pravosuđa u stvarima životne sredine.Sledeće poglavlje predstavlja analizu zaštite prava na odgovarajuću životnusredinu na regionalnom planu. Na regionalnom evropskom nivou, predmetno pravo je razmatrano u pravnim okvirima dve međunarodne organizacije, Saveta Evrope i Evropske unije. Postojanje i zaštita predmetnog prava sagledani su i na američkom, afričkom i azijskom regionalnom nivou. Nakon toga, izvršeno je komparativno istraživanje zaštite prava na odgovarajuću životnu sredinu na nacionalnom nivou u zemljama Evrope, Amerike, Azije i Afrike. Posebna pažnja je posvećena analizi zajedničkih elemenata razmatranih definicija predmetnog prava, kao i specifičnostima ovog prava.Rezultati sprovedenog istraživanja sumirani su u okviru zaključnih razmatranja. Prikazan je odgovor na pitanje postojanja prava na odgovarajuću životnu sredinu kao osnovnog ljudskog prava, kao i tedencije budućeg razvoja ovog prava.
The subject matter of this thesis refers to consideration of the concept concerning the right to an adequate environment from universal and regional aspects as well as from the perspective of certain states. The consequences of pollution and threats to the environment have raised the issue of country's attitude towards the environment and the individual's right to live in a healthy environment. During the last four decades, environmental protection has become the subject of law at the national, regional and international levels. On the other hand, the sphere of human rights protection is constantly topical issue since the end of Second World War. Consideration of the relationship between the above mentioned legal fields received its concretization by the establishment of a human right to an adequate environment.After the introductory part in this thesis, the initial step of the research refers to studying and defining the fundamental postulates in the field of human rights protection. Special attention is devoted to the definition of human rights and the consideration of universal and regional human rights protection mechanisms. Furthermore, an analysis of basic concepts in the field of environmental protection was performed. Various approaches have been represented concerning the determination of the concept of the environment and a specific type of pollution as well as the development of legislation in this matter.The next part of the thesis includes an analysis of the relationship between man and nature according to anthropological, cultural and historical point of view, with special attention to the positions of ecocentric and anthropocentric theories. Research on this relationship completes with the definition referring to the content of the right to an adequate environment and consideration of the judicial protection of this right. The results of these considerations are presented within a hypothetical definition of the right to an adequate environment.The following chapter presents a study of sources of public international law that are significant for defining the elements of the right to an adequate environment. In the context of the consideration of the right to an adequate environment at the universal level, international declarative acts in the field of environmental protection have been analyzed as well as the sources of public international law prescribed in Article 38 of the Statute of the International Court of Justice. The subjects of discussion were treaties in the fields of human rights and environmental protection as well as customary international law, general principles of law, judicial decisions and doctrine. The research includes those human rights, protected by international treaties, which are overlapping with the right to an adequate environment, such as the right to life, the right to health, the right to adequate standard of living, the right to privacy and protection of home and family. Special attention is devoted to the rights guaranteed by the Aarhus Convention, the right to environmental information, the right to participate in environmental decision-making processes and the right to access to justice in environmental matters.The following part of the thesis presents an analysis of the right to an adequate environment at the regional level. At the regional European level, this right is considered within the legal framework of two international organizations, the Council of Europe and the European Union. The existence and the protection of the right to an adequate environment have been also considered at the American, African and Asian regional level. Furthermore, the research included a comparative study of the right to an adequate environment at the national level in the European, American, Asian and African countries. In addition, there is an analysis of the universal elements of the considered definitions of the right to an adequate environment, and the specific characteristics of this right.The results of the research are summarized in the conclusion. Therefore, answer to the question concerning the existence of the right to an adequate environment as a basic human right is presented as well as the tendencies of the future development of this right.

Објективна је чињеница да је Европски суд за људска права најстарији међународни форум за заштиту људских права. Вредносна оцена, да је овај Суд уз то и најзначајнији и најуспешнији суд такве врсте, последњих деценија постала је практично опште место у правној теорији. Као разлози успеха, уобичајено се наводе две чињенице: висок степен поверења које Суд ужива од стране држава чланица и лица која му се обраћају те велики утицај који је пракса тог Суда имала на укупан развој људских права на европском континенту али и шире.Највећи утицај Европски суд за људска права, остварио је у домену успостављања стандарда заштите слобода и права гарантованих Конвенцијом, а који стандарди су доцније имплементирани на националном нивоу држава чланица. У том смислу, значај праксе Суда превазилази збир појединачно пружене заштите сваком од лица чија је представка у досадашњој историји Суда усвојена. Корпус судске праксе из које произилазе бројни стандарди заштите данас је у многоме полазна тачка у аргументацији и националних законодаваца и националних судова.Из наведеног произилази и осетљива позиција коју Суд заузима у контролном механизму Конвенције. Са једне стране, да би био ефикасан, од њега се очекује да кроз своју праксу и даље утиче на заштиту људских права и слобода и да том праксом (некада непосредно, а некада посредно) интервенише на пољу остварења и заштите права и слобода на националном нивоу. Са друге стране, Суд мора оправдати висок степен поверења држава чланица, чијом је вољом постао и чијем вољом опстаје на међународној сцени. Државе чланице, осетљиве су у погледу очувања сопственог суверенитета, па тако, када Суд прекорачи границе интервенције на које су државе „навикле― оне Суду упућују позиве да свој „интервенционизам― ограничи.На описани начин ствара се једна врста вертикалне тензије између Суда и држава чланица, услед чега је Суд приморан да у свом одлучивању балансира између захтева да пружи ефикасну и ефективну заштиту људских права, и захтева да своју интервенцију у националне правне поретке сведе на прихватљиву границу.Алат који Суд корити у поступку таквог балансирања управо јесте начело супсидијарности. Ово начело, у својој досадашњој пракси, Суд је означио као једно од основних и најважнијих начела свог функционисања, наводећи да је оно инхерентно механизму заштите који Конвенција успоставља. Услед специфичне позиције коју заузима, Суд начело супсидијарности користи и као штит, да би ограничио поље и начин свог деловања и тиме се заштитио од критика држава чланица; али и као мач, као средство које му даје основа да нападне неправду коју је уочио и интервенише у циљу пружања ефективне заштите права.Циљ овог рада управо јесте да испита сва релевантна питања која се постављају у вези са овим важним начелом функционисања Суда.У раду ће бити испитано најпре шта је то супсидијарност али и како се она развијала ван контролног механизма Конвенције да би се могла упоредити са супсидијарношћу у оквиру контролног механизма Конвенције. Биће испитано када се супсидијарност први пут јавља у пракси Суда, колико често се јавља у пракси и са којим последицама. Испитаће се посебно које правне инструменте из Конвенције и сопствене праксе Суд користи као израз начела супсидијарности, те како и из којих разлога ти инструменти делују као штит или као мач.
Objektivna je činjenica da je Evropski sud za ljudska prava najstariji međunarodni forum za zaštitu ljudskih prava. Vrednosna ocena, da je ovaj Sud uz to i najznačajniji i najuspešniji sud takve vrste, poslednjih decenija postala je praktično opšte mesto u pravnoj teoriji. Kao razlozi uspeha, uobičajeno se navode dve činjenice: visok stepen poverenja koje Sud uživa od strane država članica i lica koja mu se obraćaju te veliki uticaj koji je praksa tog Suda imala na ukupan razvoj ljudskih prava na evropskom kontinentu ali i šire.Najveći uticaj Evropski sud za ljudska prava, ostvario je u domenu uspostavljanja standarda zaštite sloboda i prava garantovanih Konvencijom, a koji standardi su docnije implementirani na nacionalnom nivou država članica. U tom smislu, značaj prakse Suda prevazilazi zbir pojedinačno pružene zaštite svakom od lica čija je predstavka u dosadašnjoj istoriji Suda usvojena. Korpus sudske prakse iz koje proizilaze brojni standardi zaštite danas je u mnogome polazna tačka u argumentaciji i nacionalnih zakonodavaca i nacionalnih sudova.Iz navedenog proizilazi i osetljiva pozicija koju Sud zauzima u kontrolnom mehanizmu Konvencije. Sa jedne strane, da bi bio efikasan, od njega se očekuje da kroz svoju praksu i dalje utiče na zaštitu ljudskih prava i sloboda i da tom praksom (nekada neposredno, a nekada posredno) interveniše na polju ostvarenja i zaštite prava i sloboda na nacionalnom nivou. Sa druge strane, Sud mora opravdati visok stepen poverenja država članica, čijom je voljom postao i čijem voljom opstaje na međunarodnoj sceni. Države članice, osetljive su u pogledu očuvanja sopstvenog suvereniteta, pa tako, kada Sud prekorači granice intervencije na koje su države „navikle― one Sudu upućuju pozive da svoj „intervencionizam― ograniči.Na opisani način stvara se jedna vrsta vertikalne tenzije između Suda i država članica, usled čega je Sud primoran da u svom odlučivanju balansira između zahteva da pruži efikasnu i efektivnu zaštitu ljudskih prava, i zahteva da svoju intervenciju u nacionalne pravne poretke svede na prihvatljivu granicu.Alat koji Sud koriti u postupku takvog balansiranja upravo jeste načelo supsidijarnosti. Ovo načelo, u svojoj dosadašnjoj praksi, Sud je označio kao jedno od osnovnih i najvažnijih načela svog funkcionisanja, navodeći da je ono inherentno mehanizmu zaštite koji Konvencija uspostavlja. Usled specifične pozicije koju zauzima, Sud načelo supsidijarnosti koristi i kao štit, da bi ograničio polje i način svog delovanja i time se zaštitio od kritika država članica; ali i kao mač, kao sredstvo koje mu daje osnova da napadne nepravdu koju je uočio i interveniše u cilju pružanja efektivne zaštite prava.Cilj ovog rada upravo jeste da ispita sva relevantna pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovim važnim načelom funkcionisanja Suda.U radu će biti ispitano najpre šta je to supsidijarnost ali i kako se ona razvijala van kontrolnog mehanizma Konvencije da bi se mogla uporediti sa supsidijarnošću u okviru kontrolnog mehanizma Konvencije. Biće ispitano kada se supsidijarnost prvi put javlja u praksi Suda, koliko često se javlja u praksi i sa kojim posledicama. Ispitaće se posebno koje pravne instrumente iz Konvencije i sopstvene prakse Sud koristi kao izraz načela supsidijarnosti, te kako i iz kojih razloga ti instrumenti deluju kao štit ili kao mač.
European Court of Human Rights (EctHR) is the oldest international forum for the protection of human rights. The opinion that the European Court of Human Rights is the most important and most successful court of its kind has become, in recent decades, a matter of uncontested consensus in legal theory. There are two main commonly cited reasons for such success: the high level of confidence that the Court enjoys from the Member States and the persons who turn to it, and the great influence that the jurisprudence of that Court has on the overall development of human rights on the European continent, and beyond.The greatest impact of the EctHR can be found in the domain of the establishment of standards for the protection of freedoms and rights guaranteed by the Convention, which were subsequently implemented at the national level of the Member States. In this respect, the importance of the Court's practice goes beyond the sum of individual protection provided to each of the persons whose application in the previous history of the Court has been upheld. The current case law, which gave rise to development of human rights standards, necessarily plays a vital role in human rights argumentation of both national legislators and national courts.Bearing in mind the reasons for the Court‘s success mentioned above, it seems that there is a delicate position that the Court holds within the control mechanism of the Convention. On the one hand, the Court needs to intervene into national legal orders of the Member States (directly or indirectly) when those States fail to secure guaranties provided in the Convention. On the other hand, the Court must justify a high degree of confidence among the Member States, who constituted the Court and whose consent made the Court a prominent actor on international stage. Member States are sensitive in terms of preserving their own sovereignty. When the Court exceeds the limits of intervention to which States are "accustomed" they call upon the Court to limit its "interventionism".In this way, a sort of a vertical tension is created between the Court and the Member States, which is why the Court is compelled to balance its decisions between the requirement to provide efficient and effective protection of human rights, on one hand, and demands that its intervention into national legal orders should be reduced to an acceptable margin, on the other.The mechanism used by the Court in the process of such balancing is, in fact, the principle of subsidiarity. This principle has been designated by the Court as one of the fundamental and supreme principles of its functioning, and as a principle that is inherent to the protection mechanism established by the Convention. Due to its specific position the Court has used the principle of subsidiarity both as a shield and as a sword. As a shield when required to limit the scope and method of its functioning thereby protecting itself from the criticism of the Member States. As a sword, when grappling with the manifest injustice on national level in order to intervene and provide effective protection of human rights.The aim of this dissertation is to examine all the relevant issues raised in relation to this important principle of the functioning of the Court.This dissertation will firstly examine subsidiarity and how it evolved outside the control mechanism of the Convention, in order to be able to compare it with subsidiarity within the Convention's control mechanism. Furthermore, the research covers issues of frequency and consequences of the principle of subsidiarity in the Court‘s jurisprudence. The goal of the research is also to detect legal arguments and legal concepts used by the Court to express the principle of subsidiarity. The task is to examine whether and when these concepts and arguments are used as a shield or as a sword.

Даља хармонизација међународног трговинског права је неопходна. Међутим, поставља се питање којим методима вршити овај процес. Значајан и несумњив допринос су у том погледу остварили тзв. hard law извори (извори тврдог права), пре свега међународне конвенције. Ипак, услед њихових недостатака отворен је простор за употребу алтернативних видова нормативних метода.Предмет анализе у докторској дисертацији је допринос тзв. soft law инструмената (инструмената меког права) процесу хармонизације међународног трговинског права. С обзиром на то да се ради са теоријског гледишта о проблематичном и неуједначено дефинисаном феномену, истраживање је сконцентрисано на утврђивање карактеристика, те предности и мана коришћења ових инструмената. Наиме, soft law акти су несанкционисана правила која производе значајне de facto правне ефекте чиме доприносе процесу хармонизације права на међународном нивоу, и значајно на нивоу Европске уније у којој се врши главница пројеката ове врсте.Централно место у анализи заузимају Принципи UNIDROIT за међународне трговинске уговоре и Начела европског уговорног права, те судска и арбитражна пракса која се односи на примену ових прописа меког права.Након уводних разматрања, рад се излаже у два дела. У првом делу анализира се сложеност савременог система међународног права која је последица, између осталог, разноликости нормативних техника које се користе при његовом стварању и све већег значаја међународних организација у овим процесима. Затим се на основу мноштва теоријских ставова излажу карактеристике, врсте, функције soft law аката, те поређење са hard law прописима. У другом делу дисертације наглашава се потреба интензивније хармонизације међународног трговинског права, те начини на које се овај процес постиже кроз употребу soft law аката. Могу се користити као модел извори међународним и националним легислативним телима, као меродавно уговорно право, у поступцима пред судовима и поготово арбитражама и као важно средство тумачења и попуњавања правних празнина међународног униформног и националних права. На крају, у закључним разматрањима износе се закључци на основу спроведеног истраживања.
Dalja harmonizacija međunarodnog trgovinskog prava je neophodna. Međutim, postavlja se pitanje kojim metodima vršiti ovaj proces. Značajan i nesumnjiv doprinos su u tom pogledu ostvarili tzv. hard law izvori (izvori tvrdog prava), pre svega međunarodne konvencije. Ipak, usled njihovih nedostataka otvoren je prostor za upotrebu alternativnih vidova normativnih metoda.Predmet analize u doktorskoj disertaciji je doprinos tzv. soft law instrumenata (instrumenata mekog prava) procesu harmonizacije međunarodnog trgovinskog prava. S obzirom na to da se radi sa teorijskog gledišta o problematičnom i neujednačeno definisanom fenomenu, istraživanje je skoncentrisano na utvrđivanje karakteristika, te prednosti i mana korišćenja ovih instrumenata. Naime, soft law akti su nesankcionisana pravila koja proizvode značajne de facto pravne efekte čime doprinose procesu harmonizacije prava na međunarodnom nivou, i značajno na nivou Evropske unije u kojoj se vrši glavnica projekata ove vrste.Centralno mesto u analizi zauzimaju Principi UNIDROIT za međunarodne trgovinske ugovore i Načela evropskog ugovornog prava, te sudska i arbitražna praksa koja se odnosi na primenu ovih propisa mekog prava.Nakon uvodnih razmatranja, rad se izlaže u dva dela. U prvom delu analizira se složenost savremenog sistema međunarodnog prava koja je posledica, između ostalog, raznolikosti normativnih tehnika koje se koriste pri njegovom stvaranju i sve većeg značaja međunarodnih organizacija u ovim procesima. Zatim se na osnovu mnoštva teorijskih stavova izlažu karakteristike, vrste, funkcije soft law akata, te poređenje sa hard law propisima. U drugom delu disertacije naglašava se potreba intenzivnije harmonizacije međunarodnog trgovinskog prava, te načini na koje se ovaj proces postiže kroz upotrebu soft law akata. Mogu se koristiti kao model izvori međunarodnim i nacionalnim legislativnim telima, kao merodavno ugovorno pravo, u postupcima pred sudovima i pogotovo arbitražama i kao važno sredstvo tumačenja i popunjavanja pravnih praznina međunarodnog uniformnog i nacionalnih prava. Na kraju, u zaključnim razmatranjima iznose se zaključci na osnovu sprovedenog istraživanja.
Further harmonization of International commercial law is necessary. However, there is a question of methods to be used during this process. So-called hard law sources, especially international conventions, had a significant and undoubtful contribution, but their flaws opened some space for using alternative means of normative methods.The subject of this dissertation’s analysis is the contribution of so-called soft law instruments to the process of harmonization of International commercial law. Considering the fact that the subject matter that is being theorized about is a difficult and an unevenly defined phenomenon, the research was focused on determining characteristics, advantages and disadvantages of using those instruments. Namely, soft law acts are non-sanctioned rules, which produce important de facto legal effects, contributing to the process of harmonization of the law at the international level, especially at the level of The European union in which the majority of this kind of projects is realized.The UNIDROIT Principles for commercial contract law and Principles of European contract law, court and arbitration practice dealing with applying those soft law regulations are the center of this analysis.After introductory considerations, this thesis is divided into two parts. In the first one, the subject of analysis is the complexity of modern international law system, which is a consequence of, among other things, diversity of normative techniques used in the making of the system, and ever growing importance of international organizations involved in those processes. After that, characteristics, types and functions of soft law acts, and their comparison to hard law regulations, are being presented, all based on a large quantity of theoretical standpoints. The second part of the dissertation emphasizes the need for intensifying the harmonization of International commercial law, and presents the ways to achieve that through using soft law acts. Those acts can be used as model sources to international and national legislation bodies, as law governing the contract, in processes before courts and especially arbitration tribunals and as an important mean of interpretation and supplement to both international uniform and national law. At the end, final considerations present conclusions about the research conducted.

Предмет истраживања ове дисертације су притужбе грађана против полицијскогслужбеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијскогслужбеника повређена права или слободе, односно притужбени поступак који сеспроводи у Министарству унутрашњих послова, у циљу утврђивања тачног чињеничног стања и предузимања мера одговорности према полицијскомслужбенику, за кога се утврди да је повредио права и слободе грађана.Основни циљ истраживања предметне проблематике је у функцији утврђивањацелисходности вођења притужбеног поступка са позиције грађана, који сепритужује да су му повређена права или слободе. Други циљ је приказивање значајаулоге коју има контрола рада полиције путем решавања притужби на заштити иостварењу људских права и слобода, као и да се са проблемски орјентисаног аспекта сагледа начин вођења притужбеног поступка и презентују одређене тешкоће и специфичности које отежавају његово спровођење, уз предлагање мера за њиховопревазилажење.
Predmet istraživanja ove disertacije su pritužbe građana protiv policijskogslužbenika ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom radnjom policijskogslužbenika povređena prava ili slobode, odnosno pritužbeni postupak koji sesprovodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u cilju utvrđivanja tačnog činjeničnog stanja i preduzimanja mera odgovornosti prema policijskomslužbeniku, za koga se utvrdi da je povredio prava i slobode građana.Osnovni cilj istraživanja predmetne problematike je u funkciji utvrđivanjacelishodnosti vođenja pritužbenog postupka sa pozicije građana, koji sepritužuje da su mu povređena prava ili slobode. Drugi cilj je prikazivanje značajauloge koju ima kontrola rada policije putem rešavanja pritužbi na zaštiti iostvarenju ljudskih prava i sloboda, kao i da se sa problemski orjentisanog aspekta sagleda način vođenja pritužbenog postupka i prezentuju određene teškoće i specifičnosti koje otežavaju njegovo sprovođenje, uz predlaganje mera za njihovoprevazilaženje.
The subject of the research of this thesis are citizens’ complaints against police officers if they deem that their rights or freedoms have been violated as a result of illegal or irregular work of a police officer, i.e. complaint procedure that is conducted in the Ministry of Interior in order to determine the facts and take measures against the police officer who has violated rights and freedoms of a citizen.The main goal of the research of the subject issue is to determine the purpose of conducting the complaint procedure from the position of a citizen, who complaints that his or her rights or freedoms have been violated. The second goal is to show the role that the control of the police work by resolving complaints has in protecting and achieving human rights and freedoms, as well as reviewing, from a problem-solving aspect, the manner of conducting the complaint procedure, and to showcase certain difficulties and characteristics that hinder its implementation,

Медицински асистирана репродукција се појавила као једна, у свему специфична, област људског живота. Различити поступци у оквиру медицински асистиране репродукције, омогућили су великом броју парова (али и онима без партнера), да се остваре у једној од најважнијих улога. Са друге стране, постоји и обавеза нас као друштва да обезбедимо једнако поштовање и бригу за све појединце који желе да се остваре као родитељи, али и да без разлике поштујемо већ рођену децу, те да са нарочитом пажњом бринемо о деци која тек треба да буду рођена. У том смислу, одавно је препозната потреба да се ова област регулише и  да се слобода појединаца у њој на одређени начин ограничи. Међутим, приликом формулисања законских решења, чини се да су у обзир узети само интереси и права одраслих, а пре свега право на репродуктивну аутономију. Иако постоје јаки аргументи да ово право не може бити ограничено ни у ком случају, бројни случајеви из праксе показали су да је својеврстан (псеудо) патерналистички приступ у овој области ипак неопходан. Како је у раду изложено, поједини поступци, као што су употреба донираног генетског материјала, постхумна оплодња, преимплантациона генетска дијагностика, поступак зачећа ради потребе лечења брата или сестре и на крају, поступак сурогације, у значајној мери угрожавају нека од основних права детета, као што су право на живот, опстанак и развој, на идентитет, те на сазнање порекла, право на здравље и на заштиту од дискриминације. Иако се ради о специфичној врсти субјеката, односно о деци која ће тек бити рођена, сматрамо да је наша дужност, да тој деци пружимо ”право на отворену будућност”. Приликом анализе појединих дечјих права у области медицински асистиране репродукције, од значаја су била и одређена упоредноправна решења, као и судска пракса, националних и наднационалних судова. На крају, за потребе формулисања појединих закључака, од великог значаја били су и ставови јавног мњења о референтним питањима, те смо из тог разлога спровели обимно емпиријско истраживање. Осим ставова општег јавног мњења, који су утврђени на основу репрезентативног узорка са више од хиљаду испитаника, формиране су и две уже, тзв. фокус групе, сачињене од појединаца чије смо мишљење сматрали нарочито значајним за предмет нашег истраживања. У том смислу бавили смо се квалитативним истраживањем ставова жена које су успешно прошле, односно које се налазе у поступку вантелесне оплодње, а са друге, ставовима лекара специјалиста за вантелесну оплодњу. Сагледавање основних концепцијских оквира медицински асистиране репродукције код нас, уз покушај да се поједини стубови ове грађевине замене другачијим и дуготрајнијим, избегавајући урушавање до сада створене архитектуре медицински асистиране репродукције, учињено је пре свега у циљу да се деци зачетој у поступку МАР обезбеди виши ниво права и да се њихов положај заштити на бољи начин.
Medicinski asistirana reprodukcija se pojavila kao jedna, u svemu specifična, oblast ljudskog života. Različiti postupci u okviru medicinski asistirane reprodukcije, omogućili su velikom broju parova (ali i onima bez partnera), da se ostvare u jednoj od najvažnijih uloga. Sa druge strane, postoji i obaveza nas kao društva da obezbedimo jednako poštovanje i brigu za sve pojedince koji žele da se ostvare kao roditelji, ali i da bez razlike poštujemo već rođenu decu, te da sa naročitom pažnjom brinemo o deci koja tek treba da budu rođena. U tom smislu, odavno je prepoznata potreba da se ova oblast reguliše i  da se sloboda pojedinaca u njoj na određeni način ograniči. Međutim, prilikom formulisanja zakonskih rešenja, čini se da su u obzir uzeti samo interesi i prava odraslih, a pre svega pravo na reproduktivnu autonomiju. Iako postoje jaki argumenti da ovo pravo ne može biti ograničeno ni u kom slučaju, brojni slučajevi iz prakse pokazali su da je svojevrstan (pseudo) paternalistički pristup u ovoj oblasti ipak neophodan. Kako je u radu izloženo, pojedini postupci, kao što su upotreba doniranog genetskog materijala, posthumna oplodnja, preimplantaciona genetska dijagnostika, postupak začeća radi potrebe lečenja brata ili sestre i na kraju, postupak surogacije, u značajnoj meri ugrožavaju neka od osnovnih prava deteta, kao što su pravo na život, opstanak i razvoj, na identitet, te na saznanje porekla, pravo na zdravlje i na zaštitu od diskriminacije. Iako se radi o specifičnoj vrsti subjekata, odnosno o deci koja će tek biti rođena, smatramo da je naša dužnost, da toj deci pružimo ”pravo na otvorenu budućnost”. Prilikom analize pojedinih dečjih prava u oblasti medicinski asistirane reprodukcije, od značaja su bila i određena uporednopravna rešenja, kao i sudska praksa, nacionalnih i nadnacionalnih sudova. Na kraju, za potrebe formulisanja pojedinih zaključaka, od velikog značaja bili su i stavovi javnog mnjenja o referentnim pitanjima, te smo iz tog razloga sproveli obimno empirijsko istraživanje. Osim stavova opšteg javnog mnjenja, koji su utvrđeni na osnovu reprezentativnog uzorka sa više od hiljadu ispitanika, formirane su i dve uže, tzv. fokus grupe, sačinjene od pojedinaca čije smo mišljenje smatrali naročito značajnim za predmet našeg istraživanja. U tom smislu bavili smo se kvalitativnim istraživanjem stavova žena koje su uspešno prošle, odnosno koje se nalaze u postupku vantelesne oplodnje, a sa druge, stavovima lekara specijalista za vantelesnu oplodnju. Sagledavanje osnovnih koncepcijskih okvira medicinski asistirane reprodukcije kod nas, uz pokušaj da se pojedini stubovi ove građevine zamene drugačijim i dugotrajnijim, izbegavajući urušavanje do sada stvorene arhitekture medicinski asistirane reprodukcije, učinjeno je pre svega u cilju da se deci začetoj u postupku MAR obezbedi viši nivo prava i da se njihov položaj zaštiti na bolji način.
Medically assisted reproduction emerged as a specific area of human life. Various techniques of medically assisted reproduction gave an opportunity to a large number of couples (but also to the individuals without partners) to play one of the most important life roles. At the same time, we as a society are obliged: 1) to ensure equal respect and care for all the individuals who wish to become parents, 2) to ensure the respect of all already born children and 3) to pay special attention to children who are yet to be born. In this sense, the need for regulation and certain limitation of medically assisted reproduction was recognized long ago. However, it seems that only the interests of the adults, and above all, their right to reproductive autonomy, were taken into account when laws were formulated. Although there are strong arguments that the right to reproductive autonomy can by no means be restricted, many cases have shown that a pseudo-paternalistic approach in this area is necessary. As it is shown, certain procedures, such as the use of donated genetic material, posthumous fertilization, pre-implant genetic diagnosis, saviour siblings and, ultimately, the procedure of surrogacy, significantly violate some of the basic children's rights, such as the right of the child to life, survival and development, the right of the child to an identity, the right to know the origin, the right to health and the protection against discrimination. We consider that it is our duty to provide children with "the right to an open future", even though these children are not yet born, and hence, represent a specific type of subjects. Comparative legal solutions, as well as case-law of national and supranational courts were also of great importance for the analysis of certain rights of children in the field of medically assisted reproduction. Finally, for the purpose of formulating conclusions, the views of public opinion about certain issues were of great importance, so we conducted a large empirical research. Apart from the general public opinion, which was determined on the basis of a sample of more than a thousand respondents, two focus groups were also formed consisting of individuals whose opinion we considered particularly important for the subject of our research. In this regard, we conducetd a qualitative research of the attitudes of women who had successfully finished, or who are still in the process of in vitro fertilization, and on the other, the attitudes of doctors of the specialist for out-of-house fertilization. This comprehensive overview of the basic conceptual frameworks of medically assisted reproduction in our country, and the attempt to replace certain pillars of this building with a different and a longer-lasting one, but at the same time avoiding the collapse of the newly created architecture of medically assisted reproduction, was primarily done in order to provide the stronger guarantee of children rights and better protection of children who will be born as a result of medically assisted reproduction.

Борба против најтежих облика прекограничног криминалитета захтевала је успостављање тешње сарадње између држава чланица Европске уније. У том циљу је установљен принцип узајамног признавања судских одлука, који се огледа у чињеници признавања и извршења страних судских одлука са што мање контроле и у кратком року, као да је у питању одлука домаћих правосудних органа. На основу овог принципа усвојен је велики број инструмената којима се остварује ближа сарадња парвосудних и полицијских органа држава чланица ЕУ и овај принцип операционализује у пракси.Предмет докторске дисертације су управо ти савремени облици сарадње правосудних и полицијских органа у кривичним стварима на нивоу ЕУ који се реализују кроз примену принципа узајамног признавања и њихова усаглашеност са основним људским правима окривљеног лица. Предметна проблематика обухвата Европску унију, као територијални ентитет у оквиру којег је принцип узајамног признавања најразвијенији, кроз велики број инструмената који на њему почивају. Основни проблем који се јавља у вези са предметом дисертације је у успостављању баланса између потребе за безбедношћу и ефикасношћу кривичног поступка, ради којих је и установљен читав инструментаријум који ће се проучавати и међународно признатих људских права, која су у овом процесу занемарена, а све у циљу што веће сарадње и пуног међусобног поверења у кривичноправне системе држава чланица ЕУ.Циљ истраживања предметне проблематике је настојањe да се укаже на досадашња достигнућа у овој области на нивоу ЕУ, идентификују проблеми који у овој области постоје, анализира положај окривљеног на нивоу ЕУ, стандарди заштите права окривљеног према Европској конвенцији о људским правима и пракси Европског суда за људска права. Као крајњи циљ жели се дати одговор на питање какав је положај окривљеног лица у поступцима пружања разних облика међународне правне помоћи у кривичним стварима на нивоу ЕУ у зависности од инструмената сарадње и да ли баланс између безбедности и заштите људских права на нивоу ЕУ постоји или како се може постићи.VIУ раду је представљен принцип узајамног признавања и одабрана су четири инструмента која почивају на овом принципу, као типични представници: Европски налог за хапшење, Европски налог за спровођење истраге, Европски налог за вршење надзора и инструмент који регулише узајамно признавање мера пробације и алтернативних санкција. Анализом правних основа на којима почивају, стања имплементације у националним законодавствима и праксом примене, дошло се до сазнања о предностима и недостацима принципа узајамног признавања. Поред тога, уочен је велики пропуст твораца ових инструмената да заштите основна људска права окривљеног у кривичном поступку. Стога је приступљено анализи стања људских права окривљеног на нивоу ЕУ и могућих правних путева заштите права окривљеног у случају повреде права у поступку примене савремених облика институционалне сарадње у кривичним стварима. Осим ЕУ, нагласак је у раду стављен и на поступак пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима по прописима Републике Србије и извршено је поређење са системом узајамног признавања који је на снази у ЕУ. У закључним разматрањима су изнети закључци спроведеног истраживања, предлози de lege ferenda за унапређење принципа узајамног признавања и положаја окривљеног на нивоу ЕУ, као и став о усаглашености потребе за ефикасношћу кривичног поступка на нивоу ЕУ и заштите основних људских права окривљеног.
Borba protiv najtežih oblika prekograničnog kriminaliteta zahtevala je uspostavljanje tešnje saradnje između država članica Evropske unije. U tom cilju je ustanovljen princip uzajamnog priznavanja sudskih odluka, koji se ogleda u činjenici priznavanja i izvršenja stranih sudskih odluka sa što manje kontrole i u kratkom roku, kao da je u pitanju odluka domaćih pravosudnih organa. Na osnovu ovog principa usvojen je veliki broj instrumenata kojima se ostvaruje bliža saradnja parvosudnih i policijskih organa država članica EU i ovaj princip operacionalizuje u praksi.Predmet doktorske disertacije su upravo ti savremeni oblici saradnje pravosudnih i policijskih organa u krivičnim stvarima na nivou EU koji se realizuju kroz primenu principa uzajamnog priznavanja i njihova usaglašenost sa osnovnim ljudskim pravima okrivljenog lica. Predmetna problematika obuhvata Evropsku uniju, kao teritorijalni entitet u okviru kojeg je princip uzajamnog priznavanja najrazvijeniji, kroz veliki broj instrumenata koji na njemu počivaju. Osnovni problem koji se javlja u vezi sa predmetom disertacije je u uspostavljanju balansa između potrebe za bezbednošću i efikasnošću krivičnog postupka, radi kojih je i ustanovljen čitav instrumentarijum koji će se proučavati i međunarodno priznatih ljudskih prava, koja su u ovom procesu zanemarena, a sve u cilju što veće saradnje i punog međusobnog poverenja u krivičnopravne sisteme država članica EU.Cilj istraživanja predmetne problematike je nastojanje da se ukaže na dosadašnja dostignuća u ovoj oblasti na nivou EU, identifikuju problemi koji u ovoj oblasti postoje, analizira položaj okrivljenog na nivou EU, standardi zaštite prava okrivljenog prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Kao krajnji cilj želi se dati odgovor na pitanje kakav je položaj okrivljenog lica u postupcima pružanja raznih oblika međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima na nivou EU u zavisnosti od instrumenata saradnje i da li balans između bezbednosti i zaštite ljudskih prava na nivou EU postoji ili kako se može postići.VIU radu je predstavljen princip uzajamnog priznavanja i odabrana su četiri instrumenta koja počivaju na ovom principu, kao tipični predstavnici: Evropski nalog za hapšenje, Evropski nalog za sprovođenje istrage, Evropski nalog za vršenje nadzora i instrument koji reguliše uzajamno priznavanje mera probacije i alternativnih sankcija. Analizom pravnih osnova na kojima počivaju, stanja implementacije u nacionalnim zakonodavstvima i praksom primene, došlo se do saznanja o prednostima i nedostacima principa uzajamnog priznavanja. Pored toga, uočen je veliki propust tvoraca ovih instrumenata da zaštite osnovna ljudska prava okrivljenog u krivičnom postupku. Stoga je pristupljeno analizi stanja ljudskih prava okrivljenog na nivou EU i mogućih pravnih puteva zaštite prava okrivljenog u slučaju povrede prava u postupku primene savremenih oblika institucionalne saradnje u krivičnim stvarima. Osim EU, naglasak je u radu stavljen i na postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima po propisima Republike Srbije i izvršeno je poređenje sa sistemom uzajamnog priznavanja koji je na snazi u EU. U zaključnim razmatranjima su izneti zaključci sprovedenog istraživanja, predlozi de lege ferenda za unapređenje principa uzajamnog priznavanja i položaja okrivljenog na nivou EU, kao i stav o usaglašenosti potrebe za efikasnošću krivičnog postupka na nivou EU i zaštite osnovnih ljudskih prava okrivljenog.
The fight against the hardest forms of cross-border crime required the establishment of a closer cooperation between the Member States of the European Union. In the light of that aim, the principle of mutual recognition of judicial decisions was established, which is reflected in the fact of recognition and enforcement of foreign court decisions with less control and in a short term, as if it was a decision of the national judicial authorities. On the basis of this principle a large number of instruments was adopted, which enable closer cooperation of judical and police authorities of the EU Member States and allow this principle to operate in practice.The subject matter of the doctoral thesis are these modern forms of cooperation between judicial and police authorities in criminal matters at the EU level that are implemented through the application of the principle of mutual recognition and their compliance with fundamental human rights of the defendant. The subject matter also includes the European Union, as a territorial entity where the principle of mutual recognition is most developed, through a number of instruments that are based on it. The main problem that arises in connection with the subject matter of the dissertation is to establish a balance between the need for security and efficiency of the criminal proceedings for which the entire instrumentation to be studied was established and internationally recognized human rights, which are ignored in this process, all in order to achieve a greater cooperation and full mutual trust in the criminal justice systems of the EU Member States.The aim of this research is in an attempt to highlight the previous achievements in this area at the EU level, identify the problems that exist in this field, analyze the position of the defendant at the level of EU and standards to protect the defendant's rights under the European Convention on Human Rights and according to the practise of the European Court of Human rights. The ultimate aim would be to provide an answer to the question concerning the position of the defendant in the proceedings of providing various forms of mutual legal assistance in criminal matters at the EU level, depending on the instruments of cooperation and whether there is balance between security and human rights protection at the EU level or how it may be achieved.VIIIThe paper presents the principle of mutual recognition and the following four instruments based on this principle, were selected as typical representatives: The European Arrest Warrant, The European Investigation Order, The European Supervision Order and an instrument that regulates mutual recognition of probation measures and alternative sanctions. By analysing the legal basis of this instruments, state of their implementation in national legislations and their enforcement in practise, we learned about the advantages and disadvantages of the principle of mutual recognition. In addition, a major failure was observed of the creators of these instruments to protect the basic human rights of the defendant in a criminal proceedings. Therefore, it was necessary to analyse the state of human rights of the defendant at the EU level and possible legal ways of protecting the rights of the defendant in case of infringement of rights in the process of the applying contemporary forms institutional cooperation in criminal matters. Besides the EU, the emphasis is put on the procedure of providing mutual legal assistance in criminal matters under the regulations of the Republic of Serbia and it was compared with the system of mutual recognition which is in force in the EU. In final considerations the conclusions of the research are presented, as well as the proposals de lege ferenda to improve the principle of mutual recognition and position of the defendant at the EU level, along with the opinion regarding the compliance of the need for effective criminal proceedings with the EU level protection of fundamental human rights of the defendant.

У Докторској дисертацији је извршена методичкa трансформација садржа-ја  аналитичке  геометрије,  у  наставном  систему– настава  уз  помоћрачунара,  адекватним  избором  садржаја,  израдом  одговарајућихгенеричких органи-затора уз коришћење образовног софтвераGeoGebra иMathematica. Обрађен је дидактички систем настава уз помоћ рачунара,анализом међусобне зависности фактора наставе, анализом дидактичкихпринципа,  класификацијом  и  приказом  наставних  метода,  уз  подесноформиране  генеричке  организаторе.  Експериментално  истраживање  јепотврдило могућност примене наставе уз помоћ рачунара, као и позитиванутицај на реализацију циљева и задатака, на укупан образовни учинак иподизање нивоа ефикасности савремене наставе.
U Doktorskoj disertaciji je izvršena metodička transformacija sadrža-ja  analitičke  geometrije,  u  nastavnom  sistemu– nastava  uz  pomoćračunara,  adekvatnim  izborom  sadržaja,  izradom  odgovarajućihgeneričkih organi-zatora uz korišćenje obrazovnog softveraGeoGebra iMathematica. Obrađen je didaktički sistem nastava uz pomoć računara,analizom međusobne zavisnosti faktora nastave, analizom didaktičkihprincipa,  klasifikacijom  i  prikazom  nastavnih  metoda,  uz  podesnoformirane  generičke  organizatore.  Eksperimentalno  istraživanje  jepotvrdilo mogućnost primene nastave uz pomoć računara, kao i pozitivanuticaj na realizaciju ciljeva i zadataka, na ukupan obrazovni učinak ipodizanje nivoa efikasnosti savremene nastave.
In this doctoral dissertation, methodical transformation of content analyticgeometry, is carried out, in the educational system - a computer-assistedteaching, by appropriate selection of content, making appropriate genericorganizers using educational software GeoGebra and Mathematica.Didactic teaching system, computer-assisted teaching, was processed, byanalyzing the factors of teaching and didactic principles, classification andpresentation of teaching methods, with the adequately created genericorganizers. Experimental research has confirmed the apossibility ofcomputer-assisted teaching, as well as a positive impact on the realizationof goals and tasks, on the overall educational impact and raising theefficiency of modern teaching.

The main objective of diploma work was to determine consumers' awareness of their rights in the field of catering services in the Central Region in the Czech Republic. Another task was to detect the critical areas which have the greatest difficulty to respondents. As part of the questionnaire survey, which took place in November 2008 in the Central Region were asked 97 respondents.

In this paper, the author discovers the connection between service law and criminal procedural law which had never been examined in the domestic lеgal literature so far. He studies and presents the institutes of the criminal procedural law which serve to the subjects of the criminal procedure ex officio, that have elements of the service law that are especially distinguished and analyzed by the author. The concept of services, given in the plea agreement, as well as in the application of the principle of opportunity-particularily in the, so called, conditional opportunity, is delivered. In this way, the institutes of the criminal procedural law are observed from the different point of view, and the accent is on their serviceable character. The modern age criminal procedure is trasforming, losing on its rigidity, and, as it seems, is more turned to the arbitrarity and randomness, than to the traditional need of the state for repression of the perpetrators. The author highlights the perils that could appear in the future if this transformation trend continues.

Service contracts are contracts under which one party, the service provider, undertakes to supply a service to the other party, the client, in exchange for a price. In this research study the author is dealing with the rights of services users. The Author underlines the function and importance of Obligatory law rules for the clients and their legal protection. We will specifically refer to the approach of authors of DCFR and will focus on the contents and accomplishments of (general and specific) regulations included in this text. The authors of DCFR paid due attention to procedures for legally regulating service contracts which, combined with the EU Directive on Services, create a unique legal mechanism aiming at securing and affirmation of free movement of services and the services users protection.

Giving attention to the legal relations in special international public law branch which its existence connects to the biggest part of the Planet, unresearched completely, it is absolutely important for modern way of living. In a period of questioning of boundaries and possibilities of future existence of ancient principles of legitimate rule, we need to pay attention to, at least for a glance, issues which tangle the subjects of legal relations regulated by rules under law of the sea. Lot of people use sea routes, a certain part of population of continental states uses the benefits of the sea although they do not ask themselves about order and way of functioning that huge system which demands obeying rules defined on international level. Struggle to reach an agreement was long and difficult, results are visible and used, and agreed terms and established rules, could be changed. It is important to know certain circumstances, some demands and the essence of the agreement reached. The sea as a road, the source of life, and this time, the source of international rules governing legal order on sea’s surface and endless depths. We will get acquainted with the basics of the law of the sea and some sorts of sea related services. We will consider some problems and ways of solving these problems with the provision of proposed guidelines for future action within the framework of the international law of the sea.

In the first part of the paper are analyzed different views of the rule of law: liberaldemocratic, then positivistic view and, finally, defining of the rule of law as the rule of positive-law order of particular properities. In addition to these the three theoretic orientations, one more classification was pointed out - formal and materaialistic aspect of the rule of law. Besides, the principles and institutions of the rule of law were analyzed: legitimacy of power, division of power, independent judiciary, legitimacy expressed in terms of the ideas of constitution and lawfulness, constitutional guarantees of human and civil rights, existence of free economy and economic activities. The subject of the second part of this paper are services. Nowadays, services are the motor of economic growth and include, especially in developed countries of EU, more then 70% of EDP, employees, new economic subjects, and service activities also make up over 70% of all the activities. The service sector includes different, heterogenic services the number of which is getting higher and higher. The service activities are numerous and performed in various sectors such as trading, communications, financing, government administration, health department, social welfare, media, education, tourism, catering, sport and others. We are all witness to the constant growth of service sector in view of continuous broadening of the range of services and the influence upon the economic development of the state. Law regulations of the services in the Republic of Serbia were analized as well as its harmonization with the law regulations at the level of EU and the need for its further upgrading and improvement.

In this paper the author is searching for the connection between the concepts of the rule of law, so called social justice and the concept of the welfare state. The notion of the rule of law needs to be interpretated and defined precisely. The arguments in the paper are supported with selected court findings and decisions. The special emphasis is given to the issue of social justice which is, as it seems, particularly questionable in the field of consumer contracts where the issue of inequality of the parties to the contract comes to existence. Different types of contracts such as the contracts for telecommunication services together with some other issues such as the later change in contractual conditions and difficulties in obtaining payment for provided goods and services are being discussed and discoursed

The fact is that legal order, being a part of social order, is a dynamic category as its normative and factual components are in constant motion: they are continually transformed and reshaped. This is exactly what makes every legal order "alive", that is, it makes it have a known past and present, but also a predictable future. And the future (by definition) has that much-needed intellectually “challenging” element of uncertainty, which, in our case, is the inspiration for our analysis. The subject of our interest in this paper are modern (national and supranational) service rules, which are becoming more numerous every day, which show the tendency of harmonization and development of a separate branch of law - Service Law. Our goal is to use the corpus of existing and ever-increasing regulations as well as growing scientific papers discussing this subject to point to some of the possible directions that developing of this matter can take. The approximation could bring further multiplication of legal regulations within existing legal framework or it could include development of a new branch of law - Service law (or Law of service activities).

Foster care is a form of providing social care to a child or an adult provided by a foster family or foster parent living under the conditions prescribed by law and is a form of protecting a child without parental care, as well as a child under parental care in cases where there is a need to the child to live in another family. In Serbia, the foster parent has the right to receive compensations for foster care, social security contributions, certain rights arising from the employment related to foster care and the right to subsidies for utility services. In this article, the author presents the rights in relation to foster care in Serbia, as well as comparative law solutions.

Od 2012. godine, 1070 državljana zemalja Zapadnog Balkana otišlo je da živi i bori se na teritorijama pod kontrolom terorističkih organizacija u Siriji i Iraku. Oko 200 njih su bili maloljetni u vrijeme odlaska. Tokom godina, u sirijskom i iračkom teatru sukoba rođeno je još mnogo djece čiji su roditelji državljani Zapadnog Balkana. Do kraja 2019. godine, oko 485 osoba se vratilo kući, što Zapadni Balkan čini regionom sa najvećom koncentracijom povratnika iz Sirije i Iraka u Evropi. Još stotine, uglavnom maloljetnika, ostaju zarobljeni u nesigurnim uslovima u Siriji, sa neizvjesnim izgledima za repatrijaciju. Brojne zemlje se bore sa tim šta da rade sa državljanima koji su otišli da žive i bore se u takozvanom „kalifatu“ Islamske države (IS). Međutim, iskustvo i razumijevanje onoga što omogućava efikasno angažovanje u pogledu povratnika iz Sirije, naročito djece povratnika, u ranoj je fazi. Ova napomena o politici pruža preporuke o načinima za pristupanje rehabilitaciji i reintegraciji (R&R) djece povratnika na Zapadni Balkan, kombinujući novonastale dobre prakse sa vodećim principima konvencija, sporazuma i protokola usmjerenih na prava djece.

Od 2012. godine 1070 državljana zemalja zapadnog Balkana o šlo je živje i bori se na teritorijima pod kontrolom teroris čkih organizacija u Siriji i Iraku. Od h državljana, otprilike 200 njih bili su maloljetnici u trenutku odlaska. Tijekom godina na području sukoba u Siriji i Iraku državljanima zapadnog Balkana rodilo se još mnogo više djece. Do kraja 2019. godine oko 485 osoba vra lo se domovima, zbog čega regija zapadnog Balkana ima najveću koncentraciju povratnika iz Sirije i Iraka u Europi. Još su sto ne ljudi, uglavnom maloljetnika, ostale zarobljene u nesigurnim uvje ma u Siriji s neizvjesnim izgledima za povratak. Mnoge zemlje nisu sigurne što učini s državljanima koji su otputovali da bi živjeli i borili se u „kalifatu” Islamske države. Među m, iskustvo i razumijevanje u pogledu onoga što olakšava učinkovitu uključenost povratnika iz Sirije, osobito djece povratnika, još je uvijek u početcima. Ovom se studijom o poli ci pružaju preporuke o načinima pristupa rehabilitaciji i reintegraciji djece povratnika na zapadnom Balkanu kombiniranjem novih dobrih praksi s vodećim načelima konvencija, ugovora i protokola usredotočenih na prava djece.

[Montenegrin] Od 2012. godine, 1070 državljana zemalja Zapadnog Balkana otišlo je da živi i bori se na teritorijama pod kontrolom terorističkih organizacija u Siriji i Iraku. Oko 200 njih su bili maloljetni u vrijeme odlaska. Tokom godina, u sirijskom i iračkom teatru sukoba rođeno je još mnogo djece čiji su roditelji državljani Zapadnog Balkana. Do kraja 2019. godine, oko 485 osoba se vratilo kući, što Zapadni Balkan čini regionom sa najvećom koncentracijom povratnika iz Sirije i Iraka u Evropi. Još stotine, uglavnom maloljetnika, ostaju zarobljeni u nesigurnim uslovima u Siriji, sa neizvjesnim izgledima za repatrijaciju. Brojne zemlje se bore sa tim šta da rade sa državljanima koji su otišli da žive i bore se u takozvanom „kalifatu“ Islamske države (IS). Međutim, iskustvo i razumijevanje onoga što omogućava efikasno angažovanje u pogledu povratnika iz Sirije, naročito djece povratnika, u ranoj je fazi. Ova napomena o politici pruža preporuke o načinima za pristupanje rehabilitaciji i reintegraciji (R&R) djece povratnika na Zapadni Balkan, kombinujući novonastale dobre prakse sa vodećim principima konvencija, sporazuma i protokola usmjerenih na prava djece.

Od 2012. godine 1.070 državljana zemalja Zapadnog Balkana putovalo je kako bi živjelo i borilo se na teritorijima pod kontrolom terorističkih organizacija u Siriji i Iraku. Među njima je bilo otprilike 200 maloljetnih osoba u trenutku odlaska. Tokom godina, državljani zemalja Zapadnog Balkana dobili su još mnogo više djece u područjima zahvaćenim sukobima u Siriji i Iraku. Do kraja 2019. godine otprilike 485 osoba vratilo se svojim kućama, što Zapadni Balkan čini regijom s najvećom koncentracijom povratnika iz Sirije i Iraka u Europi. Još stotine osoba, uglavnom maloljetnika, i dalje su zatočene u neizvjesnim uslovima u Siriji, s neizvjesnim izgledima za repatrijaciju. Brojne zemlje se bore s tim što učiniti s državljanima koji su otputovali kako bi živjeli i borili se u takozvanom „kalifatu“ Islamske države (IS). Međutim, iskustvo i razumijevanje onoga što olakšava djelotvorno angažiranje u radu s povratnicima iz Sirije, posebno s djecom povratnicima, u početnoj je fazi. U ovoj bilješci o politici daju se preporuke o načinima pristupa rehabilitaciji i reintegraciji (RiR) djece povratnika na Zapadnom Balkanu uz kombiniranje nove dobre prakse s vodećim načelima konvencija, međunarodnih ugovora i protokola koji se fokusiraju na prava djece.